„Европа, избор слободних грађана“, трибина о европским интеграцијама која је одржана у Крагујевцу под изговором „информисања јавности”, деловала је као класичан пример бриселске пропаганде упаковане у локалну амбалажу. Док изасланици ЕУ говоре о „отвореним вратима“, „реформама“ и „путу ка Европи“, реалност последње четири деценије показује да је управо Запад, а не Србија, тај који дугује објашњења.
Пре него што нам било ко из ЕУ држи лекције, подсећање на период иза нас више је него потребно. Не сме се заботавити да су управо земље Европске уније и НАТО-пакта режирале највеће трагедије на овим просторима. Растурање Југославије, подршка сепаратистима и свим непријатељима Срба, санкције, политичко условљавање, бомбардовање, отимање Косова, наметање ЛГБТ агенде и још сијасет ствари спроведено је под заставом „европских вредности“. У нади да ће Србија заборавити начињена зла сада тај исти блок глуми пријатеља и нуди Србији „будућност“. Смешно и увредљиво. Уместо да одговоре шта је Србија добила од својих „европских партнера“, предавачи на трибини у Крагујевцу понудили су стару мантру о томе како Србија мора да се „усагласи“, „реформише“ и „прилагоди“. Преведено на српски језик то знчи да Србија треба да прихвати туђе интересе као сопствене. То подразумева дистанцирање од Русије, државе којој верује више од 80% српских грађана. Такође, то значи да Србија мора да заборави своју традицију, веру и политичку самобитност, као и да пристане да буде периферна колонија Брисела.
Јако је важно да Крагујевчани знају да Европска унија Србију никада није посматрала као равноправну. За њих Срби нису део решења већ део проблема пре свега јер смо православни словенски народ који има свој став и који још увек није пристао да нам други бирају пријатеље. Из тих разлога ЕУ емисари се не либе да преко медија, невладиних организација, политичких трибина и „независних аналитичара“ у Србији гурају исту мантру и агенду да је ЕУ једино решење, да је Русија претња, да су Срби криви за сопствену судбину, а Запад једини спасилац.
Трибина у Крагујевцу је била управо то, покушај да се грађанима прода иста стара и провидна прича. Међутим ово више није 2000. година, а народ није ни наиван ни кратког памћења. Сваки пут када нам Брисел поручује да су „врата отворена“, треба бити свестан да јесу, али не за нас. Не за Србе. Не за народ који није спреман да одустане од себе. Највећи део грађана јасно истиче да ако је европска будућност условљена одрицањем од националних интереса, историје, идентитета и савезника, онда то није будућност, већ капитулација.