Последњих месеци сведоци смо све мањег броја људи на улицама и постепеног гашења енергије која је некада деловала као покретач промена. Поставља се питање зашто је то тако, а у јавности се наводе следећи аргуменати:
Прво, јавност је презасићена општим темама и сталним позивима на „борбу против система“ без јасно дефинисаног циља и јасно дефинисане алтернативе. Донекле се чини да грађани више не желе опште пароле и неодређене лидере већ конкретна лица, одговоре и планове.
Друго, изостао је јасан став студената и опозиције по најважнијим националним питањима: Косово и Метохија, однос према Европској унији, НАТО-у, санкцијама Русији, експлоатацији литијума, као и према положају Републике Српске. Без тих ставова који пре свега тиште онај национални део бирача нема поверења. А тај део бирача неопходан је за било какве промене.
Треће, прелазак протеста из мирних у насилне одбио је део грађана који су желели демократске промене, а не улични сукоб или грађански рат о коме је једно време било речи и позива на исти од стране демонстраната.
Четврто, многи студенти су изгубили годину дана у политичким активностима које нису донеле ни резултате ни очекивани исход. Логичан исход овоследада догађаја је разочарање и умор.
Пето, да ли је можда суштина у томе што чак и опозиција признаје да је, упркос извесном паду рејтинга у односу на прошлу годину, Александар Вучић и даље најпопуларнији политичар у Србији, па самим тим недостаје уверење да је промена уопште могућа?