Портал „У Центар“ објавио је текст који је изазвао велику пажњу јавности, описујући епископа шумадијског Јована као “кафанског владику” и доводећи у питање његов ауторитет и углед у Крагујевцу. У свом карактеристичном стилу, портал кроз хумористичну форму покушава да представи атмосферу у којој се, како се тврди, владика слободно креће градским кафанама, међу локалним боемима и јавним личностима али и да исте отвара и освештава.Иако овакви тонови нису нови у локалним медијима, овај пут кроз један аналитички приступ закључује се да на површину испливава комплекснија прича, прича о односу цркве и града, моћи и одговорности, и на крају, о намерама оних који критикују.
У тексту „У Центра“ провлаче се оптужбе које се годинама могу чути у појединим круговима у Шумадији. Оне се тичу прича да владика Јован има превише моћи, да је ближи локалним политичким структурама него верницима, и да свој положај понекад користи на начин који је “премало духовни, а превише световни”.
Као црквени великодостојник, владика несумњиво има посебну одговорност. Он не представља само себе, он је лице институције, и то институције са највишим угледом међу народом. Свако његово појављивање у јавности, свако понашање, свако приближавање световним центрима моћи, носи тежину и последице. Када га критичари оптужују за злоупотребу положаја, за прекомерни утицај или за недоличност, то нису наивна ни лична питања. То су питања која задиру у интегритет једне институције која се заснива на вери и поверењу.
У том смислу, сама суштина критике није без основа јер питање транспарентности, моралног ауторитета и адекватне дистанце од политике и световног живота јесте нешто што је легитимно.
Ипак, начин на који портал поставља причу кроз полушалу, сарказам и анегдоте отвара простор за другачије читање. Уместо да расправља о чињеницама и аргументима, текст делује више као сатирично обојен напад, а мање као аналитичка критика црквеног деловања.
Јасно је наравно да оваква форма има своју сврху. Она привлачи пажњу, гради атмосферу презира и производи емоцију код читаоца. Али управо у томе лежи и дилема колико овакво представљање служи јавном интересу, а колико личним или политичким циљевима?
На крају, остаје и једно важно питање које се намеће при читању текста „У Центра“. Шта је прави мотив аутора?
Иако се у тексту не оспоравају реалне примедбе на рачун владике, од наводног боемског живота до утицаја на локалне структуре, начин писања ипак делује као да се жели постићи нешто више од пуке критике. Публика је навикла да овај портал користи језик сензационализма који је мешавина сатире и информативних обрачуна често у политички напетим тренуцима у граду.
Зато, након читања текста једно питање остаје отворено. Да ли портал заиста указује на проблем у цркви или преко владике води неку другу, посредну, такорећи „прокси“ борбу? Остаје нејасно да ли је критика израз бриге или инструмент притиска?
Владика Јован свакако има дужност да свој јавни и духовни ауторитет упражњава са мером, одговорношћу и интегритетом али оптужбе које му се стављају на терет заслужују озбиљну и трезвену расправу, без сензационализма уз неопходну важност преиспитивања мотива оних који критике упућују. И на крају важно је истаћи да кад год се сатиром и подсмехом гради слика о некоме ко носи високу функцију, јавност има право да се запита да ли је циљ истина, притисак, или ефекат који се тиме жели постићи?