Са технолошким напретком порасле су и претње по наше здравље, а тиме и тежња за опстанком и заинтересованост за здраве животне навике, пре свега у исхрани. Трговаца и трговина „здравом храном“ је све више, органске намирнице су све траженије и све скупље, а примања све мања. Борба за здравији и достојанственији живот сведена је на сталну трку, а чини се да ми, овдашњи, у њој помало заостајемо.
Међутим, ако дигнемо поглед са реклама и огласа по новинама и телевизији и ако се мало окренемо око себе, уочићемо да је природа неуморна у покушајима да допре до наших очију и свести. Пробија се кроз бетон и асфалт, ниче у олуцима, обраста рушевине… Маслачак, слачице, русомача, детелине, мишјакиња, коприва, зечја соца, лобода само су неке од јестивих и лековитих биљака које се могу наћи у готово свакој градској улици. Дакле, не треба ићи у далека брда да бисмо их упознали и набрали за употребу. Довољно је да се неким од аутобуса ГСП-а одвеземо у ближу околину града.
Самоникло јестиво биље је снажније, отпорније, интелигентније и здравије од било које биљке која расте у култури. Оно је способно да опстане, остави потомство и успут нахрани васколики живи свет док култивисане биљке, попут болесника на интензивној нези, захтевају стални надзор, прихрањивање и заштиту. „Дивље“ биље је можда једина истинска храна на којој човекови, никада у потпуности успешни, покушаји да „поправи“ природу нису оставили трага. Оно је увек нешто тврђе и ситније у односу на гајено и, иако понекада горко или опоро, увек је хранљиво и лековито. У себи чува обиље активних благотворних супстанци и зато га је најбоље јести свеже или што једноставније припремљено.
Древност једног народа на неком простору одражава се често кроз његову везаност за земљу, љубав и поштовање према бићима која она изнедри, као и кроз познавање начина на које исте може употребити за сопствену исхрану и опстанак. Један овакав пример је јапански народ који је из присног односа са природом и окружењем изградио систем прехране или, боље речено, начин живота који подразумева конзумирање намирница које природно успевају у блиској околини места на коме живе. Смислено би било напоменути да су, на пример, дрен, здравац, дивљи (јестиви) кестен и рен неке од биљака чијом се постојбином сматра управо овај кутак планете на коме ми живимо и да уз њих овде расте још неколико хиљада биљака од којих се, по мишљењу стручњака, бар једна хиљада на неки начин може укључити у исхрану. Када упоредимо ову цифру са неких, једва набројивих, стотинак врста биљака које можемо пронаћи у трговинама и на пијацама, она улива оптимизам. Пролеће је на прагу и биљке нестрпљиво чекају да небо означи нови, зелени почетак. Обратите пажњу на јагорчевину, броћ, маслачак, боквицу, мртву коприву, дивље зеље, красуљак и још много тога јестивог што ће ускоро израсти и процветати. Зашто их не бисте упознали и укључили у свој јеловник? О некима од њих ћемо ускоро писати, а неке можда и сами ‘откријете’. Желимо вам обилну и радосну биљоберску годину. Чим снег окопни, а некада и пре тога, из земље ниче прва зелена храна.
Мирјана Петровић
(Живот и здравље)
Comment here