„Градска деца имају једну „дијагнозу“ а то је недостатак природе.“ започео је своје гостовање у јутарњем програму РТС Јован Мемедовић, аутор и водитељ емисије „Сасвим природно“. „А доказано је да недостатак природе проузрокује: недостатак пажње за учење, деца немају самосталности, оскудни су у комуникацији. Све то проузрокује физичке недостатке, лоше држаје тела, равне табане, недостатак имунитета и склоност алергијама. Деца која не иду у природу остају неактивна и самим тим нема стимулације, нема природног искуства и нема практичног учења. Родитељи осећају ту проблем, и онда брже-боље шаљу децу на неке спортове, али то није то – деци треба природа. Ми смо биолошка бића и тек када смо у природи, онда смо оно што јесмо.“ Екипа емисије „Сасвим природно“ направила је експеримент и пробала да окупи што више градске деце и да их без родитеља изведе, најпре у једну сеоску средину, а затим и у потпуну дивљину. „Планирали смо да то траје три дана и одмах смо имали неколико проблема, због тога што родитеље НЕ ЖЕЛЕ да пусте своје дете тек тако у дивљину – плаше се, имају страхове. Једноставно, општи став родитеља је презаштићивање. „Не, он ће се прехладити“, „Не, он може да се огребе“, или да се не знам шта деси итд.“ У новој епизоди своје емисије коју је овом приликом најавио, Мемедовићу у повезивању деце са природом помажу познати дечији писац Урош Петровић и др Ранко Рајовић, председник Менсе за Србију: „Овај програм нисам извео сам, постоје људи који се на исти начин овим баве – др Ранко Рајовић и дечји писац Урош Петровић заједно раде на томе, држе неке радионице по предшколским установама и на другим местима, убеђујући родитеље и васпитаче да деци треба природа.“
Др Рајовић објашњава колико недостатак природе штетно утиће на децу: „Ми имамо у Србији свако друго дете од пест година са поремећајем фине моторике, равни табани код 70% деце, успоренију акомодацију ока. Кад се све то сабере, имамо проблем у школи. Јер када то дете крене у школу, не може да чита дуже од десет минута јер има поремећај концентрације, не може да пише како треба и ти проблеми касније се много, много теже решавају. Зато је важно да дете управо у тим привм годинама живота, од седме-осме до дванаесте буде што чешће у контакту са природом.“ „Физички развој и ментални развој су уско повезани, једно без другог јако тешко иду. Познато је и да се боље размишља док се шета.“ објашњава Урош Петровић, који је у паузама физичких напора деци постављао загонетке и мозгалице. „Све се тако лако решава кад изведете децу у природу. Они су вам ту, можетре да их посматрате, да их усмеравате, да реагујете.“ објашањава Мемедовић, забринут због тога што родитељски страхови отуђују децу од природе: „Пазећи на своју децу родитељи одлазе у крајност – промаја, инсекти, боје се чак и да ће их напасти вукови или медведи.“ Због тог отуђења, није уопште било лако пронаћи децу чији родитељи би пристали на ову авантуру, каже Ранко Рајовић: „То су градска деца, али ово су знатижељна деца и хоће да иду и желе да испробају, али смо имали проблем кад смо правили групу што нека деца неће да чују да дођу, да спавају у шаторима „Ту су бубе!“, „Можда ће да падне киша!“, „Шта ће да једу?!“. Ретко је видети данас децу да ходају боса, о овде у дивљини су по цео дан босоноги.“ Своје гостовање Јован Мемедовић завршио је поруком упућеном свим родитељима: „Родитељи, па то су ваша деца! Немојте их затварати, ништа им се неће десити у природи. Њима треба потпуна слобода – не један летњи распуст и неколико дана, већ покушајте да то буде целе године. Недостатак природе није болест, али једног дана то постаје велика неспособност и немогућност да било шта привреде. Сутра, далеко било, држава ће нам бити препуна оваквих људи, а на то треба да пазимо!“ упозорио је он.
Comment here