У последње време, међу радницима у предузећима у власништву страних инвеститора све чешће кружи уверење да поједини послодавци систематски настоје да запослени на неодређено време сами напусте радно место, како би били замењени јефтинијом радном снагом, најчешће радницима из Непала и других азијских земаља. Према сведочењима запослених, један од механизама којим се такав циљ постиже јесте вршење притиска управо у тренутку када је радник најрањивији, током боловања. Болест се у том контексту не доживљава као здравствени проблем, већ као „непожељан трошак“ и повод за дисциплиновање.
У том ланцу притисака, према наводима више радника, осим такозваних „тим лидера“ посебну улогу има такозвана „Заставина амбуланта“ у Крагујевцу, која се у јавности све чешће помиње као институција која не делује у интересу пацијената и радника, већ у интересу приватних послодаваца. Запослени тврде да се мишљења лекара специјалиста игноришу, да се боловања скраћују или оспоравају без јасног медицинског основа, као и да постоји неформална повезаност између амбуланте и послодаваца. Посебно тешке оптужбе односе се на поступање према женама које раде на производним линијама, где се, према тим сведочењима, бол, исцрпљеност, алергије и други здравствени проблеми третирају као „нормалан део посла“, а не као разлог за заштиту здравља.
Као илустративан пример, запослени наводе случај крагујевачке фабрике Јанг Фенг, одакле нам се јавио већи број радника са готово идентичним искуствима. Заједнички именитељ тих обраћања јесте чињеница да су у већини случајева у питању жене, раднице на производној линији, које се након отварања боловања суочавају са појачаним притиском, сумњичењем и индиректним порукама да су постале „проблем“ за систем.
У таквом окружењу, боловање престаје да буде средство опоравка и постаје окидач за притајени мобинг. За разлику од отворених облика злостављања, овај вид мобинга функционише тихо и прикривено, кроз наизглед формално коректне поступке. Контакти током боловања, поруке и позиви под изговором бриге или „провере стања“, у стварности служе да се одржи психолошки притисак и осећај кривице. Запослени се доводи у ситуацију да преиспитује сопствено право на лечење и одсуство, иако је оно законом загарантовано.
Притисак се додатно појачава довођењем у питање оправданости болести. Коментари о „предугом боловању“, поређење са другима који „издржавају“ или алузије да ће боловање имати последице по будућност у фирми, стварају атмосферу страха и несигурности. Истовремено, током одсуства запосленог долази до његовог постепеног искључивања из радног процеса, у смислу да се послови прерасподељују, комуникација прекида, а по повратку запосленог дочекује измењена, често деградирана позиција.
Иако формални отказ због боловања није дозвољен, у пракси се примењују индиректне санкције које имају исти ефекат: хладан однос, умањење одговорности и притисак који треба да доведе до „добровољног“ одласка. Такав модел понашања не погађа само појединца, већ шаље јасну поруку целом колективу. Болест се не толерише, а право постоји само док се не користи.
Последице оваквог система су дубоке. Поред погоршања здравља и психичког стања запослених, долази до нормализације страха, губитка поверења у институције и ширења уверења да је радник лако заменљив. У друштву у којем се болест кажњава, а здравље подређује профиту, притајени мобинг над радницима на боловању постаје не само радноправни, већ и озбиљан друштвени проблем.
Интернет портал Буђење позива запослене са сличним искуствима са нам се обрате како бисмо у наредном тексту детаљније анализирали улогу појединаца у поменутом ланцу латентног притиска на запослене нарочито у предузећима у власништву страних инвеститора.