Узнемирујуће урушавање дела пута код Центра изврсности, које је настало као последица нелегалне градње објекта на суседној парцели, поново је отворило старо крагујевачко питање које се иначе ретко изговара наглас. Ко заправо има моћ у овом граду и чији глас се чује када се одлучује о томе шта је дозвољено, а шта није? Инвеститор RP INVEST, који је без грађевинске дозволе подизао зграду довео је до урушавања јавне инфраструктуре, а у јавности се одмах прочуло и име власника фирме Радоша Петровића, пореклом са Косова и Метохије. Управо тај детаљ, ма колико неком изгледао као споредан, био је довољан да оживи старе линије подела и обнови осећај да се Крагујевац полако али сигурно претвара у град у којем староседеоци нису ти који одређују правила јер са друге стране постоје они који без последица могу да раде и граде шта хоће и где хоће. Питање које се тихо провукло кроз разговоре многих Крагујевчана није било везано само за нелегалну градњу већ за нешто много дубље. Да ли би иједан изворни Крагујевчанин могао да подигне кућу, а камоли зграду, у елитном делу града без дозволе, а да систем окрене главу на другу страну?
Ова ситуација, као у огледалу, показала је дубљи проблем, показала је невидљиву али стварну промену унутрашњег поретка града у коме се већ дуго осећа померање тежишта са староседелаца на компактне и добро организоване досељеничке групе. Управо тим поводом поново се отвара питање које као пригушена сенка стоји над градом. Има ли уопште Крагујевчана у Крагујевцу?
Питање „има ли Крагујевчана у Крагујевцу“ давно је прерасло ниво шале и постало озбиљан показатељ дубоких друштвених промена које су се готово неприметно одиграле. Данашњи Крагујевац више није онај умерени, мирни град са препознатљивим менталитетом, већ простор у којем се преплићу различити микроидентитети, од којих су највидљивији и најорганизованији они који су се доселили током последње три до четири деценије. Њихово присуство није само демографска чињеница, они су са собом донели читав систем навика, културних образаца, начина комуникације и унутрашњих правила која су се временом уградила у све слојеве градског живота. То се види у јавним институцијама, школама, у културним дешавањима, у начину на који се обликују читави квартови, али и у неформалним друштвеним кодовима који су постали доминантнији од старог крагујевачког духа.
Иако у граду који је још увек колико-толико питом нема отворене поделе, испод површине постоји једна тиха али јасна линија раздвајања староседелаца и досељеника, невидљива поларизација која се не мери сукобима већ дистанцом. Различита очекивања од града, различити обрасци понашања и различити друштвени миљеи стварају утисак два паралелна Крагујевца која живе један поред другог. Стари Крагујевац, онај који је некад обликовао окружење својом умереношћу, хумором и ненаметљивошћу, све теже долази до изражаја у средини где компактне досељеничке групе често преузимају простор, било кроз бројност, било кроз јаке унутрашње везе или заједничке интересе. Најочигледније промене виде се у политици. Док су некада институције и локални процеси били вођени из језгра града, данас се значајан део политичке моћи ослања на мобилизацију нових заједница које су бројне, умрежене и рођачко-земљачки солидарне. Политички утицај Крагујевчана у традиционалном смислу те речи, постао је мањи не зато што их нема, већ зато што нису организовани, компактни и притом наметљиви као групе које су се у међувремену укорениле. Сличан образац видљив је и у запошљавању.
Стари крагујевачки принцип да занимање и стручност одређују пут ка радном месту полако је потиснут моделом у којем родбинске, земљачке и пријатељске везе имају већу тежину него биографија. Та промена рађа осећај да градске структуре више не припадају „граду“, већ мрежама које се управљају сопственим интересом и делују по сопственој логици.
Староседеоци, са своје стране, често реагују тихим незадовољством. Њихова аверзија не потиче из националних или регионалних предрасуда, већ из осећаја да су групе које се држе само својих редова постале наметљиве и гласније од самог града. Оно што је била култура Крагујевца, култура која је почивала на реду, миру, коректности и умерености, потиснута је ритмовима који су по много чему другачији, директнији и снажније групно организовани. Идентитетска болест старог Крагујевца је да не улази у сукоб. Он се повлачи и тим повлачењем губи утицај који је некада имао, утицај прве престонице модерне Србије.
Тако питање о томе да ли још увек има Крагујевчана у Крагујевцу више није питање бројева већ питање утицаја и будућег правца развоја града. Одговор је, колико год био непризнат, прилично јасан. Има их, али мање него икада, не по присутности, већ по снази гласа којим обликују свој град. Иако Крагујевац и даље живи на темељима старе културе, све је видљивије његово обликовање под новим микрокултурама, а управо у тој ненаметљивој борби за идентитет лежи суштинско питање будућности града који је одувек био симбол умерености, све док већина није престала да буде већина.