Јуче је већина интернет портала па и наш, пренела дирљиве фотографије дочека студената из Новог Пазара. Медијски посматрано све је лепо организовано. Сценографија одлична и прес служба је све то лепо овековечила, додуше из жабље перспективе. Овога пута дронови су изостали. Погача, со, народна ношња, ватромет. И грађани. Мада не превише грађана. Неки би рекли недовољно. Други би рекли премало. А трећи пак, таман онолико колико треба. Сума сумарум, јуче је на дочеку студената било свега, осим људи. Барем не у оном броју који се очекивао.
С тим у вези, пре неколико дана наш портал објавио је текст са насловом „Зашто слабе грађански протести?“ и одмах смо били предмет осуде. Иако се у свом раду трудимо да будемо апсолутно објективни-што је данас признаћете реткост са које год стране политичког спектра се налазили, одмах су нам стигле разноразне примедбе онлајн револуционара. Зашто ширимо дефетизам, зашто срозавамо енергију протеста, да ли смо „ћаци“ и томе слично… Међутим синоћни скуп доказује да смо у праву. Енергија протеста је пала и допуњава се само на друштвеним мрежама кроз лепе фотке, хештегове, алгоритме и питке приче које врло често пише ChatGPT. Оно што је малтене јуче био народ, данас је публика. Некадашња борба претворила се у навику, а бунт у равнодушност. Зато, као и прошлог пута поновићемо могуће разлоге за овакав исход, а на читаоцима је да се одлуче за један или више њих, или пак додају неки свој.
Прво, јавност је презасићена општим темама и сталним позивима на „борбу против система“ без јасно дефинисаног циља и јасно дефинисане алтернативе. Донекле се чини да грађани више не желе опште пароле и неодређене лидере већ конкретна лица, одговоре и планове.
Друго, изостао је јасан став студената и опозиције по најважнијим националним питањима: Косово и Метохија, однос према Европској унији, НАТО-у, санкцијама Русији, експлоатацији литијума, као и према положају Републике Српске. Без тих ставова који пре свега тиште онај национални део бирача нема поверења. А тај део бирача неопходан је за било какве промене.
Треће, прелазак протеста из мирних у насилне одбио је део грађана који су желели демократске промене, а не улични сукоб или грађански рат о коме је једно време било речи и позива на исти од стране демонстраната.
Четврто, многи студенти су изгубили годину дана у политичким активностима које нису донеле ни резултате ни очекивани исход. Логичан исход овог следа догађаја је разочарање и умор.
Пето, да ли је можда суштина у томе што чак и опозиција признаје да је, упркос извесном паду рејтинга у односу на прошлу годину, Александар Вучић и даље најпопуларнији политичар у Србији, па самим тим недостаје уверење да је промена уопште могућа?
Шесто, да ли је у питању невидљиво „грађанско тело“ без јасне структуре које одлучује о свему не признаје право појединих опозиционих представника на део своје борбе већ себи даје апсолутно дискреционо право да планира, суди, креира листе и буде апсолутни носилац правде иако су 12 година седели и чекали да се „нешто деси“.
И најзад, да ли расте неповерење у могућност да се без спољне координације и неког реалног центра моћи одржи ентузијазам и јединство масе људи око једне идеје. Зато остаје питање да ли су протести заиста средство промене или само вентил за пражњење незадовољства без јасне визије шта после или можда добро координисан напад на државу споља? Другачији закључци осим понуђених просто нису у игри, нарочито ако се узме у обзир број људи на јучерашњем дочеку студената из Новог Пазара. Просто, промена ће можда бити али када се појави неко ко има име и презиме, идеологију, јасну структуру и систем одлучивања. Неко ко би нешто понудио јасно и недвосмислено. До тада, побеђиваће се у новинским чланцима, виралним клиповима и коментарима на друштвеним мрежама, а губиће се тамо где се исход једино и рачуна. На улици и на изборима. Као јуче на дочеку у Крагујевцу. Или на изборима у Убу.