Сваког 21. октобра у Шумарицама се тиха јутарња магла спушта над спомеником „Ђацима стрељаним 1941. године“. Међутим последњих година када се магла разиђе остаје горко запажање да из године у годину тишина која прати овај дан све више личи на равнодушност, а не на поштовање. Оно што је некада био саборни тренутак сећања читавог града, државе и целе нације, данас је постао протоколарни догађај ограничен на уски круг људи и институција. Иза формалног инсистирања на „миру и праштању“, крије се опасан процес, а то је циљана афирмација заборава.
Под плаштом европских вредности, толеранције и „окретања будућности“, постепено се брише историјска одговорност за злочине над Србима. Слика страдања недужних ђака и професора које су немачки окупатори без суда и из освете стрељали у октобру 1941. године, све се чешће релативизује, а број жртава систематски умањује. Порука која се данас шаље младима више није да је злочин злочин већ да је сећање на злочин непожељно јер „ремети мир“.
Највидљивији доказ ове намере налази се управо у школама. Не тако давно генерације Крагујевчана су обавезно присуствовале „Великом школском часу“, док данас само ђаци Прве крагујевачке гимназије имају ту обавезу. За остале школе, сећање на 21. октобар сведено је на факултативну активност, често препуштену личној вољи наставника и самих ђака. Млади тако постепено губе везу са истином о једном од најстрашнијих злочина над цивилима у Европи током Другог светског рата.
Али још опасније је оно што се дешава унутар самог образовног система. Уџбеници историје и српског језика све мање простора посвећују темама националног страдања док се ђацима кроз образовни процес континурано намеће осећај кривице за донекле и упитне злочине које је по наводима страних служби и западних „креатора истине и историје“ починио наш народ током ратова деведесетих година. Кроз „савремене приступе настави“, које намећу аутори изван образовног система Србије, из школских програма се потискују садржаји који развијају свест о сопственом идентитету и српској историјској жртви. Поред тога, поједини наставници и професори било из убеђења, било из страха да не буду „ретроградни“, сами спроводе ту политику заборава.
Тако је, према сведочењима ученика, професорка српског језика и књижевности Прве крагујевачке гимназије Татјана Јовановић, прошле године искључила неколико литерарних радова ђака који су на недвосмислен начин осудили нацистичку идеологију и истакли улогу Русије у ослобођењу Европе. Њихови текстови, иако за свој узраст књижевно вредни, означени су као „неприкладни“.
Тиме је младим људима послата опасна порука, порука да је истина о страдању нешто што треба прећутати ако није у складу са „новим наративом“.
Свој део одговорности у том процесу носе и медији. Тог дана, 21. октобра, већина локалних редакција стидљиво преноси кратку информацију о годишњици стрељања ђака, често без дубље анализе или сведочења потомака жртава. Остатак дана, медијски простор углавном је испуњен сервисним информацијама, садржајима забавног карактера, лаким темама, хумором, музиком и тривијалностима које треба да делују као анестетик на колективну свест српског народа. Тако, уместо да 21. октобар буде дан опомене, он се своди на још један датум у календару, датум у коме медијска тишина постаје савремени облик брисања памћења и потпора деградацији колективне свести. Оно што забрињава је да суштина овог процеса није само у прећуткивању прошлости, већ у њеном прекрајању. Суштина је у забораву који није спонтани процес већ пажљиво планирана стратегија оних који су убијали 100 невиних и слободољубивих људи због једног окупатора. Понеком донацијом, организованим семинаром за професоре и финансирањем по којег пројекта исти желе да српски народ заборави своје жртве и лакше прихвати туђу „истину“ а сви који у томе на било који начин учествују имају већу одговорност од било ког колаборационисте из Другов светског рата. Мир и праштање свакако јесу високе моралне вредности, али не могу бити изговор за брисање памћења. Не може бити правог помирења без истине која се на жалост систематски затире. Уколико се дозволи да се у име „мира“ заборави да су у Крагујевцу стрељани ђаци, да су у Јасеновцу убијана деца, да су у Пребиловцима силоване жене и преклана деца бацана у јаме, онда ће се сутра заборавити и свака жртва после њих.
Није случајно ни то што се управо уочи дана сећања појављују покушаји да се у непосредној близини Спомен-парка организује вашар. Као да се икако може помирити комерцијализовани смех, мирис роштиља и бука вашарског садржаја са тишином стратишта. Тај чин није тек административни пропуст или неспоразум(јер организатори за то нису ни имали дозволу локалне самоуправе), овај чин је огледало једне намере, промишљене или не, да се историјско сећање разводни и претвори у нешто тривијално. У њему се препознаје настојање одређених структура да обезвреде симбол отпора и страдања и да уместо поштовања и тишине понуде буку, трговину и заборав. Такви догађаји, колико год деловали безазлено, откривају дубљу кризу вредности и однос друштва према сопственој прошлости.
И на крају да овај текст завршимо уз благи осврт на професорку српског језика Прве крагујевачке гимназије Татјану Јовановић и њене идеолошке критеријуме приликом вредовања ученичких састава.