Иза наводно „узнемирујућег сведочења“ и драматичних наслова који од јуче круже по појединим крагујевачким порталима и друштвеним мрежама остаје отворено питање да ли јавност заиста сведочи објективном информисању или добро познатом механизму медијског притиска у коме се појединачни искази лица која су потписана иницијалима користе као полуга за много шири друштвенополитички обрачун.
Начин на који је прича пласирана, од наслова до избора речи, више личи на унапред припремљену конструкцију него на уравнотежено новинарство. У спорном тексту оптужбе на рачун проф. др Здравковића износе се паушално, без свеобухватне провере, без комплетне медицинске документације потенцијално оштећене као и без изјаве друге стране али са јасном намером да се у јавности створи утисак кривице пре било каквог институционалног исхода. Уместо чињеница, читаоцу се нуди емоција, а уместо контекста сензација.
Овакво медијско поступање може се тумачити на разне начине али никако као случајност. У политичкој пракси управо овакви текстови често служе као „припрема терена“ било за кадровске промене, притиске на појединце, анексе уговора или тихо уклањање неподобних. Наиме, када се у јавности једном успостави наратив који дискредитује одређеног појединца, формални кораци који следе лакше се оправдавају јер је осуда већ унапред обављена у медијима. Посебно забрињава чињеница да овакви текстови делују као својеврстан „топли зец“ и сигнал да је мета означена као и да напади могу постати жешћи уколико се неко, попут др Здравковића, одлучи да не прихвати улогу статисте који ћути. Искуство показује да уколико после првог сензационалног текста политичка мета „не легне на руду“ ретко када следи смиривање сутуације. У том случају по правилу следи серија нових „сведочења“, интерпретација и полуинформација, а све док притисак не произведе жељени ефекат. У том контексту од истине је важније ко контролише наратив.
Евидентно је да је медијска сцена у Србији одавно и дубоко подељена. На једној страни су они који без задршке фабрикују или драматизују приче искључиво у интересу опозиционих правака са циљем узнемиравања јавног мњења и добијања политичке подршке грађана, док су на другој страни медији којима је безрезервна промоција власти важнија од јавног интереса и професионалних стандарда. Између та два табора, објективно новинарство готово да не постоји. Грађанима се не нуди истина, већ верзије истине, скројене према потребама оних за које медији, који ове приче објављују, раде. Управо из тог разлога свака „узнемирујућа прича“ остаје мање питање чињеница, а много више питање коме и зашто баш сада одговара. С тим у вези, као локални медиј имамо обавезу да укажемо на нужност поштовања етичких стандарда у новинарству без намере да на било који начин алудирамо на истинитост или неистинитост оптужби које се др Здравковићу путем медија и друштвених мрежа стављају на терет.