Годишњица почетка студентских блокада на ФИН-у обележена је изложбом фотографија и симболичним уручењем захвалница професорима. У граду који је у једном тренутку важио за једно од жаришта студентског и грађанског отпора, овај догађај је, међутим, на жалост грађана више личио на комеморацију једне идеје него на њен наставак. Потпора овој тврдњи је и број присутних студената и професора који је био више него скроман, посебно ако се има у виду да је управо Крагујевац, као универзитетски центар, некада важио за простор у коме се „опасно пумпа“ или место на коме се како рече Јово Бакић „добро динста“. Амфитеатре и ходнике који су били испуњени расправама, пленумима и оптимизмом сада су заменили камерни скупови са бројем окупљених на нивоу делегације па је данас уместо енергије која је са ФИН-а требало да се прелије на цео Универзитет у Крагујевцу, доминирао утисак малаксалости, меланхолије и безидејности.
Евидентно је да изложене фотографије сведоче о храброј и енергичној години за нама али не нуде одговор на оно кључно питање које у овом граду све чешће остаје без одговора, шта даље?!
Пленуми, који су у једном тренутку представљали симбол директне демократије и студентског јединства данас делују као напуштена љуштура идеје која је могла да уради много тога за овај град и ову државу. Додатну забринутост изазива и чињеница да данас није понуђен конкретан план за наставак борбе, нити стратегија која би одговарала политичкој реалности у Крагујевцу где се власт последњих месеци све видљивије консолидује.
Док је студентски покрет тихо бледео, градска политичка сцена се из дана у дан све више стабилизовала. Кадровске промене, одлуке и унутрашња померања која су до пре неколико месеци изазивала бурне реакције јавности данас пролазе готово неприметно, а пример за то је данас у медијима најављена смена проф. др Владимира Здравковића кога су ето онако успутно, додуше само вербално, подржали „Слободни Универзитет“ и „Уједињени зборови Крагујевца“. Оно што је некада било немогуће а да за последицу нема озбиљан протест пробуђенх грађана сада се дешава без икаквог отпора, нечујно, иза завесе.
Посебно је упадљива незаинтересованост младих у Крагујевцу за наставак побуне профилисане кроз протесте. Универзитет, који је требало да буде покретач друштвених промена, данас делује повучено и уморно, без јасне воље да поново изађе изван оквира симболике и сећања. Све ово отвара неколико важних питања за локалну јавност која је у великој мери подржавала концепт неопходних промена. Прво питање је да ли градска и републичка власт охрабрене слабљењем отпора у универзитетском језгру Крагујевца прелазе у фазу контранапада?
Са друге стране питање које се такође намеће јесте да ли Крагујевац може бити један од следећих градова у којима ће бити расписани ванредни локални избори, управо у тренутку када је опозиција кадровски и енергетски исцрпљена? И најзад крају, има ли опозиција у овом граду перспективу ако не успе да обнови контакт са Универзитетом и младима који су некада били њен најважнији савезник?!
Оно што боли све који су годину за нама посветили некој другачијој визији Крагујевца јесте чињеница да би годишњице требало да буду моменат сабирања снаге и ентузијазма, а ова данашња у Крагујевцу је више деловала као тихи подсетник на неко прошло време, време које делује далеко и од ФИН-а и од Универзитета, и од градских улица које су некада биле пуне.