Последњих дана поједини медији и политичке организације у Крагујевцу упорно понављају исту матрицу тј. причу о различитостима и муци људи који долазе у град, улепшавајући тако стварност у којој се Крагујевац наводно мора “прилагодити новом свету, новим околностима и новим комшијама”. Готово сваки текст са готово сваког локалног медија, као и већина саопштења различитих политичких организација иду само у једном смеру, а то је афирмативни приказ новонастале мигрантске кризе у граду. Међутим, док се исписују хвалоспеви о „мирним“ радницима и хармонији, реална слика на терену широм Србије показује нешто сасвим друго.
Интернет је препун сведочења о инцидентима којих има све више, а разлог што медији о томе ћуте лежи у глобалној интенцији западне Европе да усиса што већи број миграната који би представљали јефтину радну снагу и потпору посрнулој европској економији. Део тог економског концепта на жалост је и Србија. Са друге стране и земље Европске уније и Србија али и још неке земље источне Европе имају негативан природни прираштај и налазе се у пику депопулације. Предвиђања и статистички подаци говоре да у већини држава Европе до краја овог века неће бити ни 10% аутохтоног, а репродуктивно и радно способног становништва, а то значи да ће ове државе(рачунајући и Србију) бити дом неких других нација. Иако је евидентно да је овај процес део неке шире агенде ипак се не може игнорисати чињеница да су мигранти који долазе код нас често агресивни и неуклопљиви у било који систем. Оправдања да су то појединачни случајеви неће значити ништа ономе чији најближи члан породице буде жртва насиља све бројнијих досељеника. А насиља, колико год се медији трудили да то заташкају, ипак има. По Војводини је било пуцњаве, напада на службена лица, пљачки али и сексуалног узнемиравања. Најопасније је што мигранти углавном делују у групама. Када их је мало и кад нису у групама, све делује мирно. Али искуство више средина у Србији показује да раст бројности директно прати и раст безбедносних проблема. Иако знамо да ће сигурно бити злонамерних коментара на овај текст напомињемо да овде апсолутно нема ни речи о стигматизацији, то је просто статистика и свакодневица, и то не само статистика Србије већ и развијених уређених европских земаља.
Уз поменуте примере насиља не треба заборавити ни случај злоупотребе и злостављања животиња када је једном страном раднику одузето више паса због нехуманог поступања и сексуалног искоришћавања, а видео у коме се виде страни радници како за ручак припремају ухваћену домаћу мачку и даље је виралан на мрежама. И на жалост, то није „анегдота“, то је показатељ културолошких разлика које у пракси постају проблем.
Ако погледамо Европу, слика је још јаснија. Пракса већине европских земаља последњих година иде ка пооштравању миграционих политика. Мултикултурализам, који је некада био догма, данас је концепт у повлачењу. Суверенистичке снаге, које заговарају „Европу нација“, постају водеће у бројним државама управо због деценијских промашаја либералних модела који нису интегрисали нове заједнице, већ су створили паралелна друштва, гета и зоне ван контроле државе.
Србија није изоловано острво у том процесу. Уз драматично ниску стопу фертилитета и све већи прилив страног становништва, земља се већ суочава са ризиком демографске промене која ће у овом веку довести до тзв. замене становништва. То није теорија завере, то је математика. Оно што додатно брине јесте чињеница да се о здравственом статусу радника који долазе у Србију не зна готово ништа што отвара бројна питања и бројне ризике, а суштинске одговоре на ова питања и још низ оправданих сумњи грађани не добијају већ се уместо пчекиваних одговора сусрећу са промигрантском пропагандом која се темељи на лажној емпатији.
Оно што као аутори овог текста желимо да избегнемо јесте етикетирање да је у корену овог текста ксенофобија. Емпатија наравно да постоји, нико нормалан не оспорава да људи долазе из тешких услова и сиромаштва и да их треба донекле разумети али Србија није крива за то што се у њиховим земљама лоше живи.
Србија није учествовала у колонијализму, није пљачкала туђе ресурсе нити је кројила политичке и економске хаосе који су их отерали од својих кућа. Ако већ траже бољи живот нека га потраже у земљама западне Европе које су и створиле глобалну неједнакост, а које сада парадоксално, затварају своја врата за људе и њихове личне судбине које су продукт управо сумануте колонијалне политике.
Зато је потпуно нетачно и злонамерно изједначавати бригу мештана са „фашизмом“ или „ксенофобијом“. По среди није мржња према другима, већ борба за лични, економски и културни опстанак једне мале земље која већ деценијама губи становништво. Србија има право да брине о својој будућности, као што то ради свака озбиљна држава попут нама суседне Мађарске која је чак и подигла ограду на граници са Србијом како би спречила улаз миграната са тзв. „Балканске руте“.