Недавно је у Загребу одржан скуп сећања на жртве фашизма и једна уметница родом из Крагујевца је привукла посебну пажњу са тог догађаја.
У питању је Јована Лукић која је на на Тргу жртава фашизма у Загребу певала с бебом у наручју и тиме привукла доста пажње и на друштвеним мрежама.
„Наша Јована Лукић, етномузиколошкиња, као нека мадона с барокног олтара, с бебом у наручју, синоћ је отпевала сефардску “Адио керида”, на скупу сећања на Кристалну ноћ – погром над Јеврејима који се догодио у нацистичкој Немачкој и окупираној Аустрији пре 86 година“, каже се у једној објави на друштвеној мрежи X.
Рођена Крагујевчанка, Јована је стекла етномузиколошко образовање у Београду, као и добар део певачког стажа.
У Загребу живи од 2016. Без класичних хорских аранжмана, само по слуху, уз, како она каже, герилско дириговање, годинама је анимирала чланове хора да певају целим телом.
“Кад сам кренула на факултет, добили смо факултативни предмет народно певање који нисам пропуштала. Где се пева, ту сам ја. Ишла сам на све часове, кренула сам у средњу музичку школу Мокрањац паралелно са студијама етномузикологије. На почетку сам се пуно борила са својим гласом, недостајала ми је техника. Од силне жеље сам се превише упирала и након прве строфе би ми пукао глас. Била је то велика психолошка борба у којој је доста тога било за одустајање, али сам остала због љубави. Што више копам и истражујем, све више сам заљубљена у традиционалну музику, не само наших крајева већ целог света. Баш сам малопре слушала песму из Босанске посавине, који је то техно! Имала сам срећу да ме Светлана Спајић чула на неком концерту и позвала у своју групу. За мене је њена Пјевачка дружина била идеал. Била сам активна чланица пуних десет година, на томе сам јој веома захвална. А занимљиво, никад себе нисам видела као певачицу или вођу бенда. И даље себе видим примарно као етномузиколошкињу која ће једном добити посао у струци”, рекал је раније у интервјуу.
Јована је испричала и како је у Хрватској нашла љубав.
„Имам рођаке у Шибенику. Своју браћу, тетку и течу нисам видела 20 година због рата. Кад сам први пут после дошла у Хрватску, опет сам се упознавала с браћом. У том налету упознала сам и једног Далматинца, који је заправо Влах – што је још боље. Схватила сам да сам баш њега чекала цео живот, тај дух сам препознала као своје јато. Хедонизам и хумор Далмације је нешто што ме привукло, кога не би? Руку на срце, хтела сам да одем из Србије. Нисам отишла предалеко, и даље сам на Балкану што ми је важно, али је довољно далеко. Волим што живим у Загребу, Београд ми је постао прехаотичан. Пре доласка сам радила у Балетској школи где сам доживела страшан мобинг, свега сам се нагледала. То ми је била последња кап. Тамо нисам имала никакву гаранцију. Овде ми је плаћен рад са хоровима и наступи, тамо је скоро све за промоцију и љубав. Мада, у Загребу сам схватила да сам грубља и директнија него што су људи овде, па све више учим. Битно је да се с мојим Власима савршено проналазим.“
