Стрељање у Крагујевцу октобра 1941. године представља један од највећих злочина немачке војске у Другом светском рату. Иако је те јесени у Србији било више случајева масовне одмазде над недужним становништвом, стрељање у Крагујевцу уздигло се до симбола свих тих страдања: начином извршења, делимично структуром стрељаних, реакцијом у јавности за време рата и односом према овој трагедији после рата, све до данашњих дана.
У току Априлског рата 1941. године, који се завршио капитулацијом Краљевине Југославије, немачке трупе, након краћих сукоба, ушле су и у Крагујевац 11. априла. Акт о капитулацији Југославије потписан је 17. априла, након чега је део данашње Србије, испод Саве и Дунава, дошао под немачку окупациону управу. У Крагујевцу је успостављена немачка власт преко крајскомандатуре.
У Србији се брзо формирају покрети отпора: партизански, предвођен Јосипом Брозом Титом и четнички, на челу са Драгољубом Михајловићем. Многобројним заједничким акцијама четника и партизана развио се устанак на простору западне Србије, чији је резултат било формирање Ужичке републике, прве веће ослобођене територије у окупираној Европи. Задатак гушења устанка у Србији поверен је генералу пешадије Францу Бемеу, аустријском официру, који је већ 20. септембра примио дужност Опуномоћеног главнокомандујућег генерала у Србији.
Но, док су око Крагујевца први знаци отпора кренули и раније, у самом граду је до августа 1941. године, било релативно мирно. Тада крећу прве диверзије и знаци отпора немачкој власти, па у августу „падају“ и прве жртве одмазди у граду.
Опис трагедије
Заједничким деловањем партизана и четника,29. септембра 1941. године, ослобођен је Горњи Милановац. Том приликом заробљено је 70 немачких војника, који су одведени у околину Планинице у близини Ваљева. Задатак 3. батаљона 749. пука 717. дивизије немачке војске, који је био стациониран у Крагујевцу, постало је ослобађање немачких војника. Након безуспешних немачких акција, као знак одмазде, спаљен је цео Горњи Милановац и ка Крагујевцу је поведено 133 талаца из тог града и околине.
Непсредан повод за стрељање у Крагујевцу и његовој околини били су немачки губици које су имали од14. до 16. октобра 1941. године, у борби са четницима и партизанима на путу Крагујевац – Горњи Милановац. У овој борби било је мртвих на свим странама, а немачка војска је имала 10 мртвих и 26 рањених.
Генерал Франц Беме,10. октобра 1941. годинедоноси наредбу, да се за сваког убијеног немачког војника или фолксдојчера стреља 100 цивила, заробљеника или талаца, а за сваког рањеног 50. Ова наредба је током јесени 1941. године примењена на више места у Србији.
Позивајући се на наредбу генерала Бемеа, мајор Ото Деш, командант 749. пука, издаје наредбу о извршењу одмазде за настрадале немачке војнике на путу Горњи Милановац – Крагујевац, команданту 3.батаљона, капетану Францу Фидлеру и команданту 1. батаљона 724. пука, мајору Паулу Кенигу.
Већ18. октобра увече у Крагујевцу су почела прва хапшења. Ухапшено је око 70 људи, међу којима је био већи број Јевреја и комуниста. Како је немачка одмазда подразумевала стрељање 2.300 цивила на име губитака од 14. до 16. октобра, планирано је прво стрељање у неколико села у непосредној околини Крагујевца, за која су постојали подаци да су „легло“ бандита и комуниста. Тако је19. октобрау селима око Крагујевца стрељано, према доступним подацима, 415 цивила, а преживело је укупно 21. Овај број је, нажалост, био недовољан и већ увече 19. октобра донет је нови план да се стрељање настави у Крагујевцу.
Исте вечери Крагујевац је блокиран, а у понедељак,20. октобра, извршено је хапшење више хиљада грађана, међу којима је било и више стотина ђака крагујевачких школа. Скоро да нико није ни покушао да побегне плашећи се последица за своје породице, али и зато што су Немци вешто слагали да се све ово ради ради замене личних карата. Ови људи били су затворени у четири топовске шупе, на периферији града. Око 18 сати изведена је на стрељање једна група раније ухапшених Срба и Јевреја, 123 мушкараца и жена. Из ове групе 10 људи преживело је стрељање. Један од њих појавио се 1947. године у Нирнбергу, као сведок овог злочина.
Суочени са извесношћу смрти, они људи који су имали чиме и на чему, исписали су последње поруке својим најдражима, те данас Музеј чува 42 њихове поруке. Те поруке скупљали су чак и они који су преживели стрељање. Наиме један од преживелих и један од оних који су након стрељања скупљали ове цедуљице био је и Драгослав Михаиловић-Љоља који је у послератном периоду постао један од виђенијих грађана. Машински ижињер, директор многих крагујевачких фабрика и иноватор на пољу машинске индустрије, тада као гимназијалац преживео је стрељање само захваљујући свом знању немачког језика, а том приликом из из колоне успео је да изведе и свог пријатеља чији је надимак био „Поп“. Један од војника Вермахта након разговора рекао је Љољи да ће викати на њега и „Попа“ и да ће их након тога шутнути у јарак и пуцати им изнад глава где ће остати да леже док колона не прође. И тако је и било.
Ујутро, у 7 сати,21. октобра, из топовских шупа Немци су почели да изводе групе и да их одводе на стрељање. До 14 сати после подне све је било готово, у долинама Ердоглијског и Сушичког потока лежало је убијено више хиљада људи. Прекобројне су Немци пустили кућама, око 250 људи остављени су као таоци, док је око 200 људи издвојено и они су данима вршили сахрањивање стрељаних. Ми данас располажемо подацима да је 21. октобра стрељано 2.264 и да је 31 човек преживео стрељање.
Мајор Паул Кениг, командант И/724. пука, човек који је руководио стрељањем, надмашио је у суровости и одредбу наредбе генерала Франца Бемеа „100 за једног“. И према овој наредби, за губитке које су имали, Немци је требало да стрељају 2.300 људи. Међутим, мајор Кениг, према подацима са којима данас располажемо, у ова три дана извео је на стрељање 2.854 мушкарца и жене, од којих је по до сада доступним информацијама стрељано 2.794 а 62 преживело. Најпотреснији сегмент овог ужаса је и чињеница да је међу стрељанима био 261 младић средњошколског узраста и 40 деце узраста од 11 до 15 година. Поред Срба, који су најбројнији, следећи по националној припадности су Роми, којих је страдало најмање две стотине, као и 39 Јевреја.
После рата, 1953. године, простор на коме је извршено стрељање претворен је у меморијални парк који захвата површину од 352 хектара и у коме се налази 30 масовних хумки. На улазу у меморијални парк 1976. године подигнут је монументални музеј ”21. октобар”, посвећен овим жртвама. До сада је споменицима уметнички обликовано 10 хумки, а међу њима је и „Споменик стрељаним ђацима и професорима“, архитекте Миодрага Живковића, који је постао симбол крагујевачке трагедије и града Крагујевца.
Извор: Спомен-парк Крагујевачки октобар
Comment here