Србија се већ годинама уназад суочава са падом броја становника, а упркос све издашнијим новчаним подстицајима за пораст наталитета, у нашој земљи у претходној години рођено је најмање беба од Другог светског рата до сада.
Као меру популационе политике, држава је у претходних неколико година значајно повећала новчана средства која се издвајају за рађање првог, другог, трећег и четвртог детета.
Повећан родитељски додатак за прво дете сада износи 371.614 динара и исплаћује се једнократно, за друго 329.643 и исплаћује се у 24 једнаке месечне рате, за треће 1.977.861 и исплаћује се у 120 једнаких месечних рата, а за четврто 2.966.792 динара и исплаћује се у 120 месечних рата.
На то се додаје и паушал за набавку опреме за дете у износу од 6.867 динара, који се исплаћује заједно са једнократним износом додатка за прво, односно првом ратом за друго, треће и четврто дете.
На све то, председник Србије Александар Вучић најавио је да ће од априла или маја ове годинеродитељи добијати 500.000 за прво а 600.000 динара када добију друго дете, док ће за треће и четврто дете, према његовим речима, уследити „још озбиљнија финансијска помоћ“.
Као још једну врсту подстицаја, Влада Србије утврдила је да ће држава ове године издвојити 1.500.000.000 динара за изградњу или учешће у куповини прве некретнине за мајке које роде дете.
Све поменуто, како надлежни наводе, је у циљу ублажавања економске цене подизања детета, усклађивања рада и родитељства и оснаживања породице.
Ипак, с обзиром на то да је у 2023. рођено 60.813 беба, што је за 1.437 мање у односу на 2022. годину, поставља се питање да ли ове мере имају ефекта. Имају ли поменути финансијски подстицаји капацитет да позитивно утичу на раст наталитета, колико је реално да родитељи остваре права на субвенционисање некретнине, и да ли би нека друга решења имала више потенцијала да мотивишу мајке да рађају?
Генерално говорећи, оно што нико не може да оспори јесте да су улагања државе драстично порасла и чини се да власт у условима у којима функционише даје своје максимуме да се подстакне наталитет. Оно што је брине јесте чињеница да управо државе западне Европе са јаком пронаталном политиком имају велики проблем са демографијом па се поставља питање да ли новац уопште може бити мотивација за проширење породице или је срж проблема у систеђу вредности који управо долази са запада. Принцип самодовољности, индивидуализам, инсистирање на женском каријеризму на штету мајчинства, увођење прекомерних дечијих права, системско деградирање породице кроз креирање медијских садржаја у ту сврху као и све јачи утица ЛГБТ пропаганде чини се да понајвише утичу на пад популације у свим развијеним земљама. Готово да не постоји једна развијена држава са западним системом вредности да не кубури са наталитетом па се онда поставља питање да ли држава треба да улаже у промоцију рађања или у промоцију традиционалне породице и развој села које очигледно једино може бити мотор развоја Србије и у економском и у демографском смислу.
Comment here