Не само целу Србију, већ и наше људе у иностранству дирнула је прича о Предрагу Бошковићу (59) из Косјерића и његовој мајци Олги (77), која непокретног сина целог живота носи на својим леђима. У кућу Бошковића јуче су стигла колица која је, чак из Париза, донирала Ђ.М.
Предраг се од рођења бори са церебралном парализом. Скоро шест деценија мајчине ноге биле су и његове. Како сам каже, Олга живи два живота – свој и његов. На њеним леђима ишао је у школу, кретао по кући и дворишту, а и дан данас само ову ситну жену може да обргли. Свачија друга плећа су му широка.
Упркос свему томе, Пеђа посетиоце дочекује са осмехом, у типичној српској сеоској кућици. Тако је било и јуче кад му је стигао поклон.
Новопазарка Ђ.М. (која је желела да остане анонимна) већ 22 године живи у Паризу. Видевши причу о Бошковићима, позвала је редакцију Телеграфа и понудила да донира колица која је имала код куће. Колица су аутобусом стигла из Париза, а потом наставила пут до Косјерића и куће Бошковића, где су их Олга и Предраг дочекали.
– Ваш сам дужник, како бих Вам се могао одужити, не знам, али Вам се од срца захваљујем на учињеном делу – рекао јој је Пеђа кад су се чули телефоном, искрено дирнут поклоном жене која га не зна, али се око њега потрудила.
– Ништа Ви мени не дугујете, само да сте Ви живи и здрави, да сте добро и да их у здрављу користите – одговорила му је она.
Како је рекла, прича о Бошковићима ју је веома дотакла.
– Драго ми је да помогнем коме год треба. Ја сам муслиманка, али није ми битно ко су људи којима помоћ треба. Да се види да и међу нама Југословенима има још љубави – скромно је казала ова жена.
Скромни су и Олга и Предраг, те им је мало и нелагодно што цела Србија о њима прича. Стотине људи им се у међувремену јавило да помогне, нудећи им све и свашта, али како кажу, њихова кућа је вредна и радна и они ни у чему не оскудевају.
Живот су досад провели тихо, без роптања и никада не тражећи ништа ни од кога, окружени љубављу и подршком Олгиног другог сина и његове породице. И сами Косјерци су се нашли у чуду, схвативши да нико није знао за њихову борбу. Онда је преко ноћи цела Србија, захваљујући кућном пријатељу, фотографу Бранку Остојићу, чула за мајку која свог одраслог сина сваког дана носи до малене радионице у којој прави предмете од дрвета.
Нисмо га дали на занат, него је од комшије који је имао столарску радњу све научио, само га гледајући. Дане и дане и проводио је тамо и занат му се увукао под кожу – каже Олга.
И заиста, кућа је препуна комада намештаја које је Пеђа направио, једном, левом, покретном руком. Од грба Србије, састављеног од хиљаде шибица, флаша обложених комадићима дрвета, што је техника коју је Пеђа сам смислио, све до целе једне комоде, коју је саставио када још није имао ни једну једину алатку – само рецкасти кухињски нож.
Музика и дрво, то су две моје љубави. Иако оно што правим, не продајем, не могу да ишчекам да их видим готове – каже Пеђа, док Олга клима главом и потврђује његову креативну нестрпљивост.
Старицу живот није мазио. Неговала је сина и када је пре неколико година доживео шлог, због чега му је говор отежан, а потом и срчани удар. Но њена ведрина све то вешто прикрива.
Гледам моје вршњакиње, за које знам да су живеле боље од мене. И право да вам кажем, па нису ни лепше, ни млађе – у шали каже Олга.
Бошковићи истичу да им је Центар за социјални рад већ раније нудио колица, но због неприступачног терена око куће оклевали су да прихвате. Поклон који је стигао од срца нису могли. Но, колица ће своју пуну функцију имати тек када се двориште уреди, како би кроз њега имао потпуну мобилност. Косјерици су се већ ујединили – од општине, приватних фирми и великих локалних компанија, као и донатора који живе у иностранству, сви су ради да помогну свом суграђанину.
Извор: Телеграф
Comment here