Данас ће медији и друштвене мреже врвети од садржаја везаних за полазак ђака првака у школу. Гледајући све то стиче се утисак да је држава успешно започела још један образовни циклус, да ће још једна генерација имати услове за квалитетно образовање које гарантује сигурну будућност деце, нације и државе у целини. А да ли је то заиста тако?!
Колико ће тих првака процентуално остати у земљи до 8 разреда? Колико њих ће овде завршити средњу школу? Колико њих током школовања неће учити немачки језик у намери да напусте земљу? Колико ће их уписати факултет у Србији и колико ће се њих на крају запослити у струци са правом, а не купљеном дипломом?
У поцепаним патикама и гардероби наслеђеној од старијег брата или сестре, носећи на леђима прескупе уџбенике које су притом националне мањине од државе добиле бесплатно, напуштајући кућу у којој је искључена струја или се монтери ишчекују, док их у школу прате родитељи залеђеног погледа у страху од извршитеља та деца желе да постану људи. Али како? Социјална политика као политика давања пар хиљада динара „за госпођу и господина“ а не политика развоја и трајног решења проблема доводи до све већег безнађа и понижава људе. С разлогом бесни и депресивни родитељи повлађују деци јер је страх од одузимања деце од стране социјалних установа већи од страха какви ће људи постати њихова деца. Дрога и наркодилери који као хијене обигравају око школа, додатно набијају тензије како родитељима тако и с правом незадовољним наставницима, који се поред малих плата и лоших услова за рад суочавају са чињеницом да се бахата деца још бахатијих родитеља могу понашати тако да газе достојанство оних који од њих треба да направе људе. „Зашто моје дете има четворку?“ Ретко који наставник „има права“ да одговори да је то зато што није васпитано, нема радне навике и време уместо уз књигу проводи играјући игрице, у најбољем случају. Код куће, уместо уз образовни програм за децу и младе, на телевизији коју сви плаћамо, деца се уз „Задругу“ „Парове“ и „Фарму“ уче о моралу, племенитости, патриотизму и правим вредностима а „Ноћ вештица“ претендује да ускоро преузме улогу највећег празника, уместо Божића и Ускрса.
Природно, намеће се питање, због кога ова држава постоји? Због тајкуна, криминалаца и странаца или управо ове деце која данас полазе у школу? У које сврхе грађани плаћају порез? Има ли ова држава будућност ако ће српска деца на крају пут до посла уместо корацима мерити временским зонама, ако ће уместо својих обилазити родитеље странаца и ако ће будућа деца ових ђака уместо о Живојину Мишићу учити о Оскару Поћореку и Аугусту фон Макензену. Јесмо ли ми ипак побеђени? И то у „миру“. Постаје ли Србија земља емиграната и имиграната коју ће Срби посећивати само током „Урлауба“ и на тромом српском језику изговорати ону чувену реченицу: „Код нас у Немачкој…“
За то време, „код нас у Србији“, институције ће водити медиокритети са купљеним дипломама тј деца оних који школовањем на „престижним“ лондонским факултетима са седиштем у Сава центру стичу право да одлучују о свему док се сеоске школе гасе а градске уписује све мање ђака.
На крају, свим родитељима, посебно онима који имају ђаке прваке желим срећан и успешан почетак школске године. Са том децом нада у будуђност постоји, без њих ништа нема смисла. Зато је на нама да ту децу сачувамо, у Србији. Вреди се борити!
Аутор: Стефан-Вук Милљновић
Comment here