Велики број Русофила међу бирачима Србије доста је збуњен поготово када се пред њима нађе дилема коју политичку опцију изабрати а притом бити сигуран да ће иста и суштински остати на курсу уже сарадње са Руском федерацијом коју по правилу, зарад флерта са бирачима, српски политичари истичу у изборним кампањама. Ова Влада Србије састављена је тако да се на жалост руским лобистом једино може сматрати Ненад Поповић, лидер фактички непостојеће Српске народне партије, који је последњи добио министарско место у овом сазиву. О њему је у својој колумни на руском језику и за руску јавност писала Ана Смиронова а њену преведену колумну у делу који се тиче Ненада Поповића преносимо вам у целости:
„Говоримо о бизнисмену који захваљујући својим пословним везама у Русији, где је власник компаније АБС-Електро, ствара о себи слику „руског човека“ у Србији. Ипак, реч је о прилично контроверзном карактеру, који чак и код првог контроверзног питања у вези са руско-српским партнерством, са којим се суочила нова влада, није показивао велико интересовање за лобирање интереса Москве. Говоримо о куповини вакцине против коронавируса.
Док је Мађарска већ одлучила да се придружи програму Спутњик за развој и испитивање руских вакцина, Србија је, упркос отвореној понуди Москве, изабрала америчког произвођача Пфизер. Појединачно, ове недавне одлуке српских власти могу изгледати безначајно, али у ширем контексту то уопште није случај.
Све је ово само наставак политике удаљавања српског руководства од Русије и постепени прелазак у амерички загрљај, чији је најјаснији знак потписивање у септембру ове године Вашингтонског споразума. У том случају, једини преостали „руски лобиста“ у Србији, Ненад Поповић, није предузео ништа да спречи овај сценарио.
ЗАШТО?!
За почетак, реч је о особи која поред српског има и швајцарски пасош и која је у исто време присутна на готово сваком молитвеном доручку у Вашингтону. Стога се у неким круговима сматра имплицитним агентом америчког утицаја. Учествовао је у неколико сумњивих приватизација у Србији током деведесетих, што је навело многе да га оптужују за уништавање већег броја српских компанија током свог периода, па чак и касније, када је био на високим државним функцијама.
Једна од њих је компанија Минел Трансформатори, која је наводно претрпела штету у износу од неколико милиона евра, услед чега је предузеће банкротирало, а неколико стотина радника остало је без посла. Случај је још увек у току пред српским судовима, побуне радника чудним сплетом околности су гашене-неке чак и под принудом(тамо где куповина не помогне)а за то време Поповићева имовина порасла је на више од 100 милиона долара.
Прича се да је током владавине Војислава Коштунице средином 2000-их Поповић, тада шеф Економске групе за Косово и Метохију и уско повезан са албанским пословним круговима на југу Србије, желео да приватизује рудник Трепчу и туристички комплекс Брезовица што на крају ипак није могао да учини. Међутим, пословне контакте са Хашимом Тачијем, донедавним „председником“ такозваног Косова, и Милом Ђукановићем, председником Црне Горе наставио је да одржава иако вербално, у дневнополитичке сврхе, о њима износи другачије ставове. Поповић је био потпредседник Демократске странке Србије Војислава Коштунице до 2014. године, када је основао своју Српску народну странку, са којом се касније 2017. године придружио влади Александра Вучића као министар без портфеља задужен за иновације.
Упркос бројним истрагама и суђењима, Поповић ипак некако успева да опстане на власти више од петнаест година. Постоје верзије да је Поповићев главни фокус куповина сопствене слободе и у Србији и у Русији, где је 2014. умешан у скандал у који је умешан тадашњи министар пољопривреде и бивши шеф Чувашије, Николај Федоров. Према извештајима медија, Федоров је неколико пута летео на пословним путовањима Поповићевим приватним авионом, за шта није имао разлога, а опште је познато да је Поповићу чак прећено хапшењем у Русији због давања мита. Наводно га је од такве судбине спасила само визит карта српског министра.
И на крају, Поповић на жалост остаје једини „бранилац руских интереса“ у новој српској влади. Међутим, чини се да му је главни интерес стицање владине визит карте како би могао да послује у Србији и иностранству.
У међувремену, он се неће истаћи у залагању за руске вакцине, као што се није истакао ни по томе што је бранио Русију током фабриковања „случаја шпијунаже“, у који је наводно умешан један од запослених у руској амбасади Георгије Клебан, као ни када су српски медији водили кампању против Јевгенија Примакова, или када су искривљене изјаве руског амбасадора Александра Боцан-Харченка.
Поповић се никада није залагао за давање дипломатског статуса особљу српско-руског хуманитарног центра у Нишу и није оповргавао измишљотине о наводном руском учешћу у организовању антивладиних демонстрација у Београду. Али с друге стране, када председнику Србије Александру Вучићу то треба за подизање унутрашњег рејтинга, Поповић ће први приказати конфронтацију српског руководства са САД и ЕУ, која неће имати никакве везе са стварношћу.
За то време руски утицај на догађаје у Србији слаби што и не треба да изненађује јавност када „руске лобисте“ у Србији формално представљају такви појединци.
Уз све ово наш интернет портал би се осврнуо и на аферу „рајски папири“ која је открила много тога што је сам Поповић уз велике напоре покушавао да сакрије, додуше безуспешно. Министарско место и фиктивна партија коју води са реалном снагом осредњег локалног удружења голубара, која на територији целе Србије нема више од стотинак активних чланова-углавном заведених и изманипулисаних појединаца, Поповићу служи само као заштита од закона како у Србији тако и у Русији. Они који су сарађивали са њим многим медијима писали су о Поповићевом бахатом односу према запосленима, понижавању људи око себе и животу на високој нози који води. Све у свему, евидентно је да је Ненад Поповић и његова Српска народна партија само један у низу пројеката америчке амбасаде и Нато служби са циљем контроле проруског бирачког тела у Србији те стога и не чуди наш наслов да се овде ради о америчко-албанском лобисти у проруској кожи чији је једини циљ умножавање свог сумњиво стеченог капитала.
Comment here