ДруштвоПолитикаРегион

Ђиласов Нато четник и грађанска опозиција нападају Двери

Политичке организације које сада настају што уз подршку власти, што као ослонац опозицији-којој је за промену режима потребан широк спектар идеја и групација, у политичком смислу могу се сматрати политичким ембрионима за неко будуће време. Шта ће са свима њима бити то не знамо али један зигот се дефинитивно издваја од осталих. Чим сте чули зигот већ погађате о коме је реч. Без Ђиласовог новца то би само био један политички спонтани побачај, међутим захваљујући финансијским инјекцијама које у овај покрет упумпава риђокоси ментор, делови БИА-е и стране амбасаде српска јавност има озбиљну шансу да се у будућности поново упозна са ликом и делом политички неуспелог абортуса који без туђе неге и помоћи(читај:Драгана Ђиласа) не би био у стању да самостално политички битише чак ни у суседној бугарској вазда познатој по моралу и витештву.

Шта је циљ постојања оваквих покрета?

Да, сви већ знате да је реч о “Лгбт грађанској верзији четника у покушају”, Ђиласовој визији патриотизма, ловкињи(родно равноправно) на збуњене и загубљене бираче и на крају некога ко би у коалицији са ССП у јавности требао да одигра своју опозициону ролу, да буде све оно што није-патриота, православац, антиглобалиста, представник десног центра, моралан, скроман и узоран грађанин. Уз све то што представља једну штаку на коју се ослања овај пројекат, другу штаку на којој Млађа Ђорђевић и његов фиктивни покрет стоје представља инструирана потреба да се блати онај корпус српске опозиције који не жели да Вучића мења тако што ће Западу помоћи да истог притисну на предају Косова и Републике српске како би после махали Косовским заветом и изгубљеном српском државом преко Дрине оптужујући Вучића за издају, дивљајући улицама Београда, и синхронизованим маршом са Нато емисарима у јуришу газити по последњим елементима преостале српске државности.

Грађанска офанзива на Обрадовића и Радуловића

Типичан пример агресивне кампање против Бошка Обрадовића јесте јучерашњи напад другосрбијанске опозиције путем својих медија, портала и профила због тога што је присуствовао састанку две државне делегације коју су са обе стране чиниле и власт и опозиција, а поводом скандалозне одлуке високог представника БиХ Валентина Инцка да свако ко јавно покуша да оспори да је Сребреница била геноцид мора ићи у затвор. Уз то наравно иду и притисци на Републику Српску и укидање њених надлежности. Овај састанак власти и опозиције двеју братских земаља које деле само вештачке границе одржан је на дан обележавања највећег етничког чишћења у Европи након Другог светског рата, на дан Олује. Свако коме је досадило стање у коме режим за све криви опозицију, а опозиција у свему види Вучића, очекивао је да се као и 1914 године направи консензус по питању виталих националних тема. Опозиција је једно, а државни интереси друго. Замислите само салву напада на Двери да су којим случајем изашли са ставом да не желе да присуствују том догађају? Оно што је још интересантније јесте чињеница да у јавности ни ССП ни Народна странка нису осудили овај закон Валентина Инцка. Закон им не смета или се о њему због страних налогодаваца не смеју изјашњавати али зато могу да спинују и да тако своје калкулације пребаце на Обрадовића и Двери. Класичан спин у стилу Александра Вучића.

Значи грађанском делу опозиције није споран потпис Маринике Тепић на резолуцији о Сребреници али јесте одлазак Обрадовића на састанак свих политичких чиниоца Рс и Србије поводом очувања Републике Српске. Веома чудно.

 

А чудно је и како им не смета доскорашње јавно Ђиласово и Јеремићево “изјављивање љубави” самом Александру Вучићу.

Зашто се грађанисти боје Обрадовића и Двери?!

А зашто Млађа Ђорђевић, али и остатак грађанске опозиције по инструкцијама Драгана Ђиласа и страних амбасада, попут сеоске џафтаре и опајдаре у последње време љагају и саплићу највише Бошка Обрадивића јасно свакоме ко имало познаје политичке прилике у земљи.

Наиме, Обрадовић се протеклих година показао као озбиљан такмац и озбиљна претња режиму. Пре свега као породичан човек који никада није био у власти, некомпромитован, национално оријентисан, образован и мора се признати храбар, брзо се у опозиционом делу јевности природно наметнуо као кохезивни фактор апстинената, грађански и национално опредељених опозиционих бирача али и као неко у коме све већи број разочараних чланова Снс-а виде алтернативу. А без њих, обичних гласача Снс-а, оних заведених и у једном тренутку изманипулисаних нема широког блока који би коначно поразио Александра Вучића и његов репресивни режим.

Страх грађанског дела опозиције, на челу са двојцем без кормилара Ђилас-Мариника, лежи у потенцијалној опасности да би у тренутку слома Снс-а управо Обрадовић и његове Двери постале фактор стабилности и иницијална тачка окупљања нове власти . Ако се узме у обзир да у том случају ова околност подразумева да ће Косово и Метохија остати приоритет државе Србије, да ће Република Српска остати стратешки интерес Србије, да би у том случају уместо странаца за које ради већина из грађанске опозиције приоритет имала домаћа производња и ако се томе дода Обрадовићева одлучност да не дозволи промоцију хомосексуализма, аутошовинизма, разарање породице и чупање националог етоса из српског корпуса онда је јасно због чега су Двери и Бошко Обрадовић на двојаком нишану. Са једне стране Вучић га види као једину реалну претњу(па због тога, у циљу дискредитације, у јавност и пушта фотографије Бошка Обрадовића са јучерашњег састанка), а са друге стране опозоција га види као препреку да они сами буду већи Вучић од Вучића и да у овој земљи униште све оно што они нису успели од 2000те до 2012те а Вучић до 2021.

И баш због тога што Обрадовић анализирајући тренутно стање и залажући се за промену система готово паралелно раскринкава и мафијашки режим Александра Вучића и каубојско-колонијалистички режим бивше власти, он се се данас налази на трећој страни док на њега истом силином, додуше са различитим аргументима пуцају и бивша и садашња власт. За једне је љотићевац и фашиста, а за друге издајник такозване опозиције која би кад би се она некада питала, а по свему судећи неће, одмах признала Косово, призвала Нато, обесмислила традицију и породицу и распарчала и ово мало територије и ресурса што до сада није распарчано.

Попут гавранова који су након Косовског боја грактали кидајући мишице наших јунака, хранићи се поразом српске војске, грађанска опозиција живи за тренутак да ова власт издахне на Косову или Републици Српској како би они на крилима тог издаха машући заставама квазинационализма напунили своје изгладнеле стомаке. И зато њима изјава Бошка Обрадовића да јесте против власти али не и против државе, да неће помагати западу да закуца последњи ексер у сандуку Србије на Косову и да ће након промене власти под истом лупом институција бити сви представници власти у последњих 30 година, смета више него сам Вучић који се политички иначе налази у такозваном слободном паду.

Теме које Обрадовић такође истиче су и теме ризика од миграната, вакцина и проевропске политике, а то је иначе једна од окосница циљева које пропагира грађанска опозиције и у чему се апсолутно не разликује од самог Александра Вучића и Снс-а.

Унутаропозициони сукоби-борба за превласт у опозицији

Пратећи раст поверења у лидера Двери грађанисти су брзо видели да је “враг однео шалу” па су све своје пропагандне капацитете, уместо на Вучића, усмерили управо на Обрадовића и Двери. Немајући херца да се лично са њим обрачунају ангажовали су, и из бокса у коме га чувају пустили су квазинационалистичку пудлицу, лажног русофила, Нато лобисту и агента служби Млађу Ђорђевића, човека који својим контактима са страним службама и дубоком државом многим потезима успео чак да уништи и сам Дс, задајући му крајњи ударац тако што је са Микијем Ракићем учестовао у оснивању Српске напредне странке.

Има нека тајна веза-улога Млађе Ђорђевића у опозицији и бившем режиму

Нешармантни и визуелно одбојни Ђорђевић до сада се није пуно афирмисао у јавности и осим улоге саветника актера бившег режима, до скоро је представљао само спону за одржавање Ђиласових контаката са подземљем и страним службама.

Иначе је са Ђиласом био и пословним односима док је овај обављао функцију градоначелника Београда, а када је Ђилас био министар за Инвестициони план, његов заменик је био, погађате управо Млађа Ђорђевић као и заменик директора Народне канцеларије председника републике од 2004. до 2007. године, у време када је Ђилас био директор исте. Уз ово, Млађан Ђорђевић је био и Тадићев саветник задужен за Косово и Метохију а сви знамо како је трио Тадић-Ђилас-Ђорђевић бранио Косово, додуше од Србије. Интересантан податак јесте и чињеница да је 1995.године своју прву фирму Драган Ђилас отворио у Чешкој и то управо тако што је исту регистровао на “своју сенку” и будућег саветника а затим и сопствену пудлицу Млађу Ђорђевића.

Не треба заборавити ни његове добре односе са Вуком Јеремићем али су они из неког разлога затајили па је током 2019те године Јеремић јавно опуживао своје дојучерашње саборце да му смештају велику Секс-аферу тако што планирају да објаве компромитујуће фотографије Вука Јеремића снимљене на раскалашним журкама у САД док је Јеремић био министар спољних послова. Добро обавештени извори тврде да је све то последица рата између више фракција Дс-а и борбе за превласт у Савезу за Србију из кога су Двери изашле чим је постало јасно да у свим тим сплеткама понајвише учествује човек за прљаве послове досовске власти, Млађа Ђорђевић али и када је постало очигледно да је унутар Савеза преовладала “отпорашка жеља” да се ако треба сруши и држава да би се дошло до власти.

Кумић као Вацић

Но, тридесетогодишњим везама и везицама између Драгана Ђиласа и Млађе Ђорђевића треба придодати и ону кумовску, а Млађу и покрет “Ослобођење” треба искључиво гледати као десничарски пројекат Драгана Ђиласа чија је улога индентична оној коју Миша Вацић и његова “Десница” имају за Вучића. Дискредитација неподобних, непоткупљивих и доследних представника опозиције десног центра. Отуда и не чуди зашто данас Вацићима и Ђорђевићима највише смета управо Бошко Обрадовић.

Comment here