Политика, кампања, ванредно стање, полицијски час, забрана кретања, ограничене слободе, страх за живот, децу, старце. Пусте улице, празни маркети. Глуво доба у сред бела дана.
Укратко, живот као у српским енклавама на Косову и Метохији. Тамо, али и у другим балканским земљама Срби већ дуго живе у карантину, изоловани, без права. На то какав је њихов живот баш уочи годишњице два тешка догађаја у српској историји, погрома Срба на КиМ и Нато „интервенције“ подсетио нас је подједнако подмукао и свиреп непријатељ, невидљив попут прозападне пропаганде или
америчких бомбардера, у питању је вирус COVID 19. Направљен у лабораторији или настао у природи свеједно је, он је ту, међу нама, и већ односи жртве.Као интернет портал Глас Поморавља нисмо се бавили преношењем информација сервисног типа, шта треба а шта не, где се шта десило, колико њих је оболело, ко је прекршио карантин, ко је ухапшен а ко ће бити. На крају крајева, става смо да и ова болест, као и све видљиве и невидљиве долази као последица греха, општег. С тим у вези, у циљу борбе против ширења лажних вести и непотпуних информација, а с обзиром да сви плаћамо Тв претплату, очекујемо да ће јавни сервис одрадити све што се од њега очекује у складу са својим слоганом „Ваше право да знате све“. Очекујемо и надамо се. До тада, осврнућемо се на тренутну свакодневицу из једног другог угла, мање интересантног јавности, без превише статистичких података о смртности, угроженим групама људи, броју излечених и последицама које вирус за собом оставља.
Вирус Covid 19 попут сваког другог вируса представља структуру која се налази на граници живих и неживих бића и размножава се само унутар ћелија домаћина. Први пут се појавио у Кини а након доласка у Европу кулминирао је у Италији, земљи у којој се налази војна база Авиано из које су 1999те полетели први авиони ка СР Југославији али да будемо поштени и земљи чији војници у оквиру Кфора штите наше најзначајније манастире на Косову и Метохији од арнаутских хорди.
Смртност зависи од више фактора, година старости, претходног здравственог стања оболелог и отпорности организма. Стари, болесни и неотпорни први страдају и имају знатно мање шанси од младих и здравих.
Из суровог капиталистичког угла посматрања вирус је дошао „као поручен“. Погодио је богате земље, умиру стари, слаби и болесни – управо они који не привређују и не стварају нову вредност већ су терет социјалном, здравственом и пензионом систему док млади и здрави фактички и не осећају тегобе вируса. Поражавајућим речником комерцијалне производње све делује као „чишћење од шкарта и неродуктивних делова друштва“.
Улога медија у свему томе је двојака. Са једне стране информисање грађана у овој ситуацији је неопходно како би се људи упутили и како би се избегло ширење панике и лажних вести док се са друге стране медијски простор злоупотребљава тиме што су у свету медији у служби потпутног заокупљења јавности и држања фокуса људи на њему. Све светске телевизије
непрекидно емитују изјаве стручњака, статистичке податке и прогнозе како посејани страх не би утихнуо.Код нас пак, о пандемији и самом вирусу више говоре политичари и председник државе него лекари и стручњаци. Исти ти су недељу дана пре проглашења ванредног стања овај вирус назвали најсмешнијим вирусом у историји и вирусом који постоји само на Фејсбуку.
Шта се то десило са вирусом да он за само недељу дана толико мутира и изазове ванредно стање не знамо али препоруке које је власт тада дала да наше жене могу слободно ићи у Италију у „шопинг“ јер ће бити великог снижења свеле су се на борбу државе и председника Вучића да се избегне италијански сценарио у коме има на хиљаде мртвих и на то да се данас јавним превозом не може отићи ни до суседне варошице а камоли до Италије. Све је стало. Нејасно али у реду, грешке се дешавају само их треба признати.
Додуше, једно су грешке попут оне коју је због нестручности начинила наша власт немарним и подругљивим односом према вирусу када се појавио а друго је свесно угрожавање безбедности грађана које нам приређују такозвани гастарбајтери, људи који у 90% случаја користе сваку прилику да у иностранству али и овде обезвређују свој народ и своју државу. Бахато и безобразно, необазирући се на сугестије Владе Србије да не долазе, попут крда у стампеду похрлили су из угрожених подручја по Европи назад у Србију како би искористили принудни одмор који су добили и како би се и поред забране кретања која влада шепурили по граду и кафанама јер тамо ипак то не могу чак и када је стање у њиховој „новој отаџбини“ сасвим нормално.
Србија им сада није тако одбојна и овог пута не можемо тако често чути њихову чувену реченицу: „код нас у Немачку не може тако“. Изгледа да су господа гастарбајтери, који су варедно стање марта 1999те године искористили за бег, овде врло брзо постали туристи са слабим знањем српског језика па не разумеју законе, препоруке и смернице званичних институција. Србија им дође само као издувни вентил.
Зато грађани очекују да институције санкционишу и тврдо ударе по џепу сваког од њих који не поштује мере забране и изолације. Али оставимо сада гастосе по страни, они ће свакако понови отићи када све ово прође, вратимо се себи и својој држави.
Промоција блуда и разврата кроз геј и феминистички активизам, миграције из села у град, уништавање природе, сеча шума, стављање река у цеви, прекомерна употреба инсектицида, тоталних хербицида, истребљење животињских врста, загађење ваздуха, река, промена климе и да не набрајам даље толико су нанели зла природи и планети да овај вирус, уколико је настао а не створен, представља само мали трзај исте у покушају да заустави највеће планетарне паразите у намери да разоре све оно што нису створили. Претпостављате, реч је о људима.
Новонастала ситуација у трену нам је доказала да је целокупан концепт самоодрживости и самодовољности човечанства у сваком смислу представља погрешан концепт, како на светском тако и на националном нивоу. Привреда заснована на страним инвеститорима, концепт потрошачког друштва и гушење домаће производње производње показали су се као самоубилачки потез који листом праве скоро све мале и економски слабе државе. Еклатантан пример за то је чињеница да наши „главни“ спољнотрговински „партнери“ – главешине Европске Уније већ две деценије врше притисак на Србију да не тргује са Кином и Русијом, да своје тржиште либерализује и отвори га без ограничења за робу из Европе, да би сада у ситуацији када нам је подршка јачих неопходна услед епидемије Корона вируса, Србија била остављена на леду. Све врсте робе па и медицинска опреме из ЕУ преко ноћи су ускраћене Србији, преко ноћи престали су да важе сви споразуми на које су нас приморавали чим су исти постали штетни или макар непрофитабилни за земље Европске уније.
У тешким временима се брзо увиди ко су прави партнери. Тешком муком али користећи разум, морам да признам да је Александар Вучић са својом констатацијом да је европска солидарност само бајка на папиру, нажалост апсолутно у праву. Доказе за ту тврдњу видели смо и раније, конкретно на примеру Вучића кога је управо ЕУ пустила да ради све ово што ради годинама, да под своју директну контролу стави све медије и институције а индиректно и свачији живот да са њиме ради шта жели а све то само да би ЕУ овде остварила своје интересе, међу којима је главни онај који се тиче признавања Косова и Метохије од стране Србије, које је Вучић иначе и обећао страним „партнерима“ приликом доласка на власт. Са аспекта спољне политике новост и позитивна ствар која се из овога изродила и коју дугорочно можемо посматрати као бенефит јесу изгледи да држава, идући уз длаку јавном мњењу у Србији, прави маневар и политички заокрет ка истоку јер све изјаве званичника иду у том смеру, додуше без соцреалистичких фраза на лошем кинеском језику.
Нове околности, стара разочарења, нова пријатељства, крах досадашњег привредно-политичког концепта у свету и неравноправна расподела капитала, ресурса и утицаја у свету као и стање свести цивилизације уз (не)намерну појаву вируса делују као увод у нешто још горе. Рат за храну, воду и ресурсе. Појава овог вируса показала је тоталну несигурност грађана у систем који влада у свету. Ко је могао да очекује да ће Немци у страху од вируса испразнити Лидл?! Обрачун Герхарда и Фридриха због ролне тоалет папира, паковања пилећих батака, уља и брашна до пре пар дана звучао би као виц, а сада је реалност. Питање је шта Срби могу да закључе из свега овога?!
За разлику од многих богатих држава имамо природу и земљу која се већ дуго парложи, имамо хиљаде опустелих села са по пар старачких домаћинстава, имамо климу, воду, имамо генерацијску повезаност са природом коју је додуше прекинула генерација наших очева, на сву срећу не у потпуности јер смо ма колико се копрцали ипак земља сељака на брдовитом Балкану. Имамо све предуслове, да самостално – са својим породицама формирамо економски самоодржив систем, имамо све предуслове да опстанемо, наравно ако то желимо.
А ако желимо потребно је само увидети нестабилност и привидан комфор модерног света, вратити се себи, својим кућама, свом селу, и што је најважније вратити се Богу.
Управо ситуације попут ових доводе човека у позицију спознавања смисла а једини смисао који можемо извући из новонасталог лудила лежи у суштинском окретању човека себи – што подразумева окретање појединца својој породици, свом окружењу, окретању Богу и молитви, спознаји реалног живота без инстант решења, суочавање са чињеницом да смо смртни, пред Богом једнаки и да ипак не зависи све од нас, живот понајмање. Сама спознаја да ми нисмо Бог иако се Њега, као човечанство, већ дуго играмо, делује отрежњујуће јер таман што смо се одвојили од Њега, од природе, од села, од других људи и окружења, таман што смо „успели“ да постанемо себични индивидуалци, кад ето појави се „нешто“ што нас демантује и жаргонски речено рестартује.
У том светлу много је сврсисходније да се уместо аплауза са тераса упале свеће, милиони свећа, за све нас а не само за здравсвене раднике, како бисмо уз молитву, смирено и покајнички призвали Господа да нас спаси од сваког па и овог зла. Вратимо се себи, умножимо се и убожимо, на својим огњиштима, док не буде касно.
Текст написао:
Стефан-Вук Милановић
Comment here